Šta bi rekao Dejvis Majls

Mesto: Niš Datum: 15.08.2008 Dogadjaj: DRUŠTVO - KULTURA - Nišvil međunarodni džez festival  Licnosti: Duško Gojković
Mesto: Niš
Datum: 15.08.2008
Dogadjaj: DRUŠTVO – KULTURA – Nišvil međunarodni džez festival
Licnosti: Duško Gojković

Preuzeto sa www.vreme.com

Vreme: Majls je možda i najveći od svih.

On je mene voleo, a imao je specijalni odnos prema Evropljanima. Nije voleo bele Amerikance, ako nisu muzičari – nije razgovarao ni sa kim. Došao bih kod njega kući, nije primao svakoga, družili smo se. Sprijateljili smo se negde ‘63-64, posle Koltrejna, kad su došli Vejn Šorter i Džordž Koulmen. I kad si pomenuo Filija Džo Džonsa, evo ti jedna anegdota.

Stojim na Brodveju, imao sam slobodan dan, taksi se zaustavlja – Fili Džo, kroz prozor pita: “Šta radiš danas?” Kažem mu: “Hteo bih da vidim Majlsa, svira u (Grinič) Vilidžu.” “Ajmo zajedno.”

Odvede me u klub, pun klub, Majls naravno. Fili me uvede kroz ulaz za muzičare, nisam imao ni da platim, švorc. Majls za barom, pije šampanjac i – nacirisao se malo, znaš. Kaže: “Sedite za moj sto” – imao je svoj sto kod pozornice.

Popne se, krene da svira, nešto krik-krak, vidim ja da mu s ambažurom ništa nije u redu. Vrati se za sto, kaže: “Duško, ja sam se napio, ne mogu da sviram.” Vidim, reko’, šta je bilo. Kaže: “Idi ti, evo ti truba, idi da sviraš.” Uuu… Beli dečko da ide da svira posle Majlsa!? Može Džizis Krajst da dođe, oni hoće da vide Majlsa. Kaže on: “Ti možeš iza mene da sviraš.”

Nisam se usudio, i dan-danas sanjam o tome kad vežbam, pa kažem: “Majls, sad sam spreman! Sve što si ti svirao, sad mogu i ja da sviram.”

Znaš, kad dođeš u naše krajeve pa ispričaš ovako neku priču, oni i ne veruju u to. Misle: ma, matori priča nešto, izmišlja, a ovo je sve istina.

Vreme: Jeste li ga mogli uopće razumjeti dok govoris tim poderanim glasnicamaa k tome i njegov crni dijalekt?

S njima sam celog života i ja taj jezik govorim. A s njim sam se družio, dolazio kod njega kući, dosta mi je pomagao, znali smo se godinama. Imao je problema s glasnim žicama i nije mogao da govori, nije ni najavljivao na koncertima ništa, ali kad bi govorio razumeo sam ga jer sam naučio muzički i džez sleng. Odrastao sam s tim ljudima.

Vreme: Ali negdje ste ipak morali početibili ste tamo prvo novajlija.

Da ti kažem, ja sam najpre došao ovde u Nemačku, i posle par godina otišao u Ameriku. Muzičari uglavnom govore engleski, a pošto sam svirao sa svim najvećim svetskim majstorima, naučio sam njihov dijalekt. To jeste poseban jezik, ali nikad nisam imao problema s time. Džezeri se sporazumevaju odmah i ako je neko klasa, onda kao da ga znaš sto godina, kao da je familija.

Vreme: Možete li se sjetiti šta je bila prva muzika koju pamtite u životu?

Sećam se i danas. Prvi muzičar, čuo sam ga na “Voice of America” – Roj Eldridž. Kad sam čuo kako svira, rekoh: “E, to je moja muzika, hoću to da sviram!” Posle toga slušao sam Luja Armstronga naravno, pa onda Dizi i drugi. Ali prvi je bio Roj Eldridž, svinger pravi, Čikagostajl, i to me toliko impresioniralo.

Vreme: Koje ste godine prvi put otišli u Ameriku?

1958. u Njuport (čuveni džez festival na Istočnoj obali, op. a.), s Evropskim omladinskim orkestrom, dva i po meseca smo bili. Posle sam dobio stipendiju za Berkli koledž u Bostonu i tamo sam završio aranžiranje i kompoziciju. Onda sam svirao s američkim bendovima godinama, putovao po Americi uzduž i popreko, čak i u Africi smo bili, Stejt department je to organizovao, svirao sam s Vudi Hermanovim bendom.

…..

Ceo intervju na www.vreme.com

Nemanja Radulović

Nemanja Radulović je violinista poreklom iz Srbije, koji živi i radi u Francuskoj. Francuzi vole da kažu da je on francusko-srpski violinista. Nemanja je rodjen u Nišu, na jugu Srbije, gde je i započeo da vežba sviranje na violini. Školovanje je nastavio u Beogradu gde se preselio sa roditeljima. Sa 14 godina se odselio u Pariz i nastavio studije u klasi profesora Patrisa Fontenaroze (Patrice Fontanarosa), na Visokom nacionalnom konzervatorijumu u Parizu (Conservatorie de Paris).

Duško Gojković nagrađen je Muzičkom nagradom grada Minhena

Sredinom juna ove godine Duško Gojković je nagrađen Muzičkom nagradom grada Minhena. Preuzeto sa www.jazzin.rs
“Od 1968. Gojković živi u Minhenu gde se kroz godine razvio u autoritet evropskog i svetskog džeza. Rođen je 1931. u bosanskom Jajcu, gde je trubu učio u lokalnom folklornom okruženju, a početkom pedesetih je studirao muziku i filozofiju na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Nedugo potom se seli u Nemačku i ubrzo priključuje live sceni.  Na daljim studijama u Bostonu je dodatno produbio znanje i ostvario kontakte sa bendliderima kao što su Woody Herman i Maynard Ferguson.”

sa secanja.com

“Duško Gojković je naš poznati trubač, fligelhornista, kompozitor, aranžer i dirigent, za koga se može pouzdano tvrditi da je naš najuspešniji , i u inostranstvu, najpriznatiji džez muzičar.

Rođen je u Jajcu 1931 godine, već kao dvanaestogodišnji dečak svira gitaru, a pet godina kasnije počinje učiti i svirati trubu. Kada je savladao i taj instrument, počeo je da svira na plesnim večerima, i nije se razlikovao od svojih vršnjaka muzičara, sve dok se preko radio emisija i gramofonskih ploča nije upoznao sa džez muzikom.

Po dolasku u Beograd najpre svira u studentskom dixiland ansamblu, istovremeno pohađa muzičku školu i nastupa takođe i u manjim modernijim sastavima. U periodu od 1948 – 1953 godine studirao je na beogradskoj Muzičkoj akademiji, a u tom periodu je postao i član ‘Zabavnog orkestra Radio – Beograda’ u kome ostaje do 1955 godine kada odlazi za Saveznu Republiku Nemačku.”