Graziano Dominici / Na rubu znanosti 05.10.2015.

Intervju preuzet iz emisije “Na rubu znanosti”  www.hrt.hr

Mišak: Kada pričamo o dominantnom prostoru koji se može shvatiti kao jedno stanje čoveka koji vlada svojim mehanizmima, a ne nešto s polja, tu dolazimo do starog pitanja svesti, podsvesti. Svojevremeno je autor knjige „Biologija verovanja“ Brus Lipton, rekao da je podsvest divovski kasetofon koji samo snima i reproducira pa zbog toga i nema puno svrhe u onom komadiću svesti zamišljati ružičsti porše i sl. S obzirom na toliko programa, kako se uopšte čovek može postaviti tako da mu podsvest postane to. Neki idu kod psihijatra, neki jednostavno meditiraju i sl. Kako Vi gledate na odnos svesti i podsvesti, s obzirom da je za nas nekako celo vreme nevidljiv, sakriven, ima puno slojeva i teško ih je sve ogoliti da bi se otkrilo ono što se nalazi unutra. Kako gledate na svest i podsvest?

Graziano: Sviđa mi se rad Brusa Liptona, te onaj Grega Bradena jer su oni vrlo hrabri. Donose nam mnogo istraživanja. Još od prošlog veka provode razna istraživanja, a čini se da do sada niko drugi nije bio dovoljno hrabar da pokaže kako medicina uveliko napreduje i prihvata razne ideje koje su poznate još u drevnim kulturama, samo na drugi način. Svi smo filter. Spomenuli ste svest i podsvest. Prema mom mišljenju, a ja nisam psihijatar… Dakle, ako vam nešto pomaže, ustrajte u tome. Ja mislim da je naš kognitivni um deo našeg uma, naučnici ga mere, mislim da čini 1-5% celog bića. On vrlo brzo obrađuje informacije, no ta je obrada milion puta sporija od obrade onoga što ste nazvali podsvešću ili nadsvešću. Ja ću to, za ovu priliku, nazvati bićem. Biće čini 95-99% i ono je vrlo brzo. Šta podrazumevam pod time? Spomenuli ste uverenja, nešto u što verujemo, a ja sam govorio o gledištima. Prema mom mišljenju, svest je sve. Kao što sam rekao, neko će to nazvati svešću, neko drugi Bogom ili Stvoriteljem. Ja u to ne ulazim. Prema mom mišljenju, svest uključuje sve, ništa ne isključuje. Za nas je važno ono što može ostvariti, a to je naša svest.

Kompletan tekst na http://www.topthing4me.com/graziano-dominici-na-rubu-znanosti-05-10-2015/

Šta bi rekao Dejvis Majls

Mesto: Niš Datum: 15.08.2008 Dogadjaj: DRUŠTVO - KULTURA - Nišvil međunarodni džez festival  Licnosti: Duško Gojković
Mesto: Niš
Datum: 15.08.2008
Dogadjaj: DRUŠTVO – KULTURA – Nišvil međunarodni džez festival
Licnosti: Duško Gojković

Preuzeto sa www.vreme.com

Vreme: Majls je možda i najveći od svih.

On je mene voleo, a imao je specijalni odnos prema Evropljanima. Nije voleo bele Amerikance, ako nisu muzičari – nije razgovarao ni sa kim. Došao bih kod njega kući, nije primao svakoga, družili smo se. Sprijateljili smo se negde ‘63-64, posle Koltrejna, kad su došli Vejn Šorter i Džordž Koulmen. I kad si pomenuo Filija Džo Džonsa, evo ti jedna anegdota.

Stojim na Brodveju, imao sam slobodan dan, taksi se zaustavlja – Fili Džo, kroz prozor pita: “Šta radiš danas?” Kažem mu: “Hteo bih da vidim Majlsa, svira u (Grinič) Vilidžu.” “Ajmo zajedno.”

Odvede me u klub, pun klub, Majls naravno. Fili me uvede kroz ulaz za muzičare, nisam imao ni da platim, švorc. Majls za barom, pije šampanjac i – nacirisao se malo, znaš. Kaže: “Sedite za moj sto” – imao je svoj sto kod pozornice.

Popne se, krene da svira, nešto krik-krak, vidim ja da mu s ambažurom ništa nije u redu. Vrati se za sto, kaže: “Duško, ja sam se napio, ne mogu da sviram.” Vidim, reko’, šta je bilo. Kaže: “Idi ti, evo ti truba, idi da sviraš.” Uuu… Beli dečko da ide da svira posle Majlsa!? Može Džizis Krajst da dođe, oni hoće da vide Majlsa. Kaže on: “Ti možeš iza mene da sviraš.”

Nisam se usudio, i dan-danas sanjam o tome kad vežbam, pa kažem: “Majls, sad sam spreman! Sve što si ti svirao, sad mogu i ja da sviram.”

Znaš, kad dođeš u naše krajeve pa ispričaš ovako neku priču, oni i ne veruju u to. Misle: ma, matori priča nešto, izmišlja, a ovo je sve istina.

Vreme: Jeste li ga mogli uopće razumjeti dok govoris tim poderanim glasnicamaa k tome i njegov crni dijalekt?

S njima sam celog života i ja taj jezik govorim. A s njim sam se družio, dolazio kod njega kući, dosta mi je pomagao, znali smo se godinama. Imao je problema s glasnim žicama i nije mogao da govori, nije ni najavljivao na koncertima ništa, ali kad bi govorio razumeo sam ga jer sam naučio muzički i džez sleng. Odrastao sam s tim ljudima.

Vreme: Ali negdje ste ipak morali početibili ste tamo prvo novajlija.

Da ti kažem, ja sam najpre došao ovde u Nemačku, i posle par godina otišao u Ameriku. Muzičari uglavnom govore engleski, a pošto sam svirao sa svim najvećim svetskim majstorima, naučio sam njihov dijalekt. To jeste poseban jezik, ali nikad nisam imao problema s time. Džezeri se sporazumevaju odmah i ako je neko klasa, onda kao da ga znaš sto godina, kao da je familija.

Vreme: Možete li se sjetiti šta je bila prva muzika koju pamtite u životu?

Sećam se i danas. Prvi muzičar, čuo sam ga na “Voice of America” – Roj Eldridž. Kad sam čuo kako svira, rekoh: “E, to je moja muzika, hoću to da sviram!” Posle toga slušao sam Luja Armstronga naravno, pa onda Dizi i drugi. Ali prvi je bio Roj Eldridž, svinger pravi, Čikagostajl, i to me toliko impresioniralo.

Vreme: Koje ste godine prvi put otišli u Ameriku?

1958. u Njuport (čuveni džez festival na Istočnoj obali, op. a.), s Evropskim omladinskim orkestrom, dva i po meseca smo bili. Posle sam dobio stipendiju za Berkli koledž u Bostonu i tamo sam završio aranžiranje i kompoziciju. Onda sam svirao s američkim bendovima godinama, putovao po Americi uzduž i popreko, čak i u Africi smo bili, Stejt department je to organizovao, svirao sam s Vudi Hermanovim bendom.

…..

Ceo intervju na www.vreme.com